Корнелије Станковић

― 150 година од смрти ―

Промоција зборника:
Осмогласник Корнелија Станковића и Српски Божић

Гост: Тамара Адамов Петијевић

Медијатор разговора:
мр Предраг Д. Стаменковић


Корнелије Станковић (1831-1865) и рођењем (Табан – српска четврт града Будима у Мађарској) и образовањем (школовао се у Араду, Сегедину, Пешти и Бечу) припада српском грађанству стасалом у аустријској држави после Велике сеобе (1690) током 18. и 19. века. У време када он улази у круг српске и словенске интелигенције окупљене у Бечу, национални покрет Срба је већ био дубоко утемељен Вуковом борбом за народни језик, а повезан и надкриљен његовим радом на пољу народне књижевности. Рано је уочена и потреба да се напеви народних песама и црквеног појања нотама забележе, али није било професионално спремних музичара који би то и учинили. Зато Станковић, својим талентом, образовањем и делима представља историјску појаву на коју се у српској култури деценијама чекало. Он је добро разумео и озбиљно схватао своју културну и националну мисију, како међу Србима у аустријској царевини, где га је подржавао патријарх Јосиф Рајачић, тако и међу онима у Кнежевини Србији, где је топло прихваћен од стране митрополита Михајла и кнеза Михајла Обреновића. Своје прве две Литургије написао је учећи уз бечког професора, композитора и дворског оргуљаша Симона Сехтера. Међутим, почетни покушаји младог музичара још увек нису били повезани са народном традицијом; није то била музика коју су у српској цркви очекивали. Зато Корнелије, под утицајем руског свештеника у Бечу Михајла Рајевског, одлази у Сремске Карловце (1855-1857) и у Фрушкогорски манастир Раваницу (1861) где уз помоћ проте Атанасија Поповића и других добрих зналаца карловачког појања стрпљиво бележи напеве готово целокупног црквеног репертоара. Српско народно црквено, тзв. „карловачко” појање, утврђено је у време митрополита Стефана Стратимировића, на основу старе српске појачке традиције и под различитим утицајима, пре свега руским и грчким, који су условили низ промена у српској уметности 18. века. Појање се вековима преносило искључиво усменим предањем, развијајући се тако неспутавано у свом преплитању са фолклорним напевима и стога представља јединствено и драгоцено културно наслеђе српског народа.

Осмогласник или Октоих је православна богослужбена књига, зборник песама посвећен Христовом васкрсењу. Ове песме се поју у оквиру недељних, васкрсних служби. Стварање текста целовитог зборника - Осмогласника - приписује се познатом византијском теологу, философу и песнику Јовану Дамаскину (око 675-754). Песме из ове, основне појачке књиге, биле су и остале модел појцима за испевавање различитих служби у част светитеља и празника који се поју само једном у години. Осмогласник је био и остао основ за разумевање догматике, поетике и музичког језика у православној молитвеној и појачкој традицији. Све песме Осмогласника разврстане су према осам црквених гласова – четири аутентична и четири плагална по грчком обележавању, односно од I до VIII гласа по словенском начину обележавања. „Осмогласник” К. Станковића, настао је пре 150 година у Бечу (1858-1859). Рукопис ће у целини бити штампан у едицији Сабраних дела овог композитора. Ово издање садржи само делове Вечерња, с тим што је број стихира мањи у односу на оригинални рукопис. У нотама је у сваком гласу објављено девет бројева, али их је у звучном запису осам - због дужине је изостављен Богородичен после стихире на стиховње. Осмогласник је изведен и одштампан према препису Лазара Лере, који већ садржи и извесне коректуре оригиналног рукописа К. Станковића. Додата је хармонизација тропара 4. гласа, за који је Станковић оставио само једногласни запис. Редакција нотног текста инспирисана је готово двадесетогодишњим извођењем песама из „Осмогласника” на богослужењима и концертима. Избрисане су сувишне тактице, тако да музичке фразе прате смисао и метрику богослужбених текстова. Станковић их је бележио у црквене напеве, под будним оком свог бечког професора – чувеног композитора и теоретичара музике, Симона Сехтера. С друге стране, извесне музичке „несавршености” (са становишта Западне теорије музике, нпр. паралелне октаве, скривене квинте и октаве итд) у Корнелијевим хармонизацијама биле су пресудна тачка у представљању композиторовог националног и духовног блага. Чак их је и професор Сехтер, високо уважавани стручњак, одобравао, као посебне симболе неког другог, страног и друкчијег музичког подручја. „Ово сам свршио с божијом помоћу” – реченица записана на крају сваког гласа, осликава младог Корнелија Станковића као искреног православног Хришћанина по схватању и образовању. Записи на маргинама рукописа настали су из пера човека племенитог и благог према својим добротворима. И на крају, његов Предговор у првој књизи Српског народног црквеног појања, чији одломак и овде доносимо, потврђује родољубиви занос младог ствараоца, професионалну одговорност и посебан уметнички сензибилитет, уткан и у једноставне, а тако свеже и разноврсне хармонизације песама Осмогласника.

Нотни зборник Српски Божић настајао је постепено и током дужег времена, а повод за његово објављивање је жеља и потреба да се на једном месту сакупе записи и обраде српског православног црквеног појања из богослужења поводом Празника Христовог рођења, као и српске народне божићне песме и други разноврсни додаци, који су плод богате вишевековне традиције божићних обичаја у српском народу. Књига садржи богослужбене песме у разнородним хорским аранжманима и изворним једногласним записима „скројеним” по тзв. „карловачком” црквеном напеву. Принцип издања је заснован на следу празничних богослужења: Вечерње и Литургија Св. Василија Великог на Бадњи Дан, потом Велико повечерје и Јутрење уочи Празника и на крају Литургија првог дана Божића. У збирци су коришћени сви расположиви извори – штампане музикалије и рукописи од најстаријих записа Корнелија Станковића из средине XIX века, преко великана црквене музике са краја XIX и прве половине XX века - Стевана Стојановића Мокрањца, Јосифа Маринковића, Петра Коњовића, протојереја Ненада Барачког и других, те малог броја мелографа и композитора из послератног периода - епископа Стефана Ластавице, Војислава Илића, Луке Гавриловића, све до црквених напева у новом запису др Ненада Ристовића, драгоценог научног сарадника на овом издању, као и композиција савременог аутора - свештеника Ивана Мудија (Ivan Moody), који је своје обраде српских божићних напева написао специјално за ово нотно издање. Ова књига омогућава савременом појцу (који је чешће школовани музичар, него даровити музички аматер обучен у црквеном појању, што је у прошлости била пракса) да учествује на празничним богослужењима готово потпуно уз употребу само једне књиге, док устаљена вековна пракса подразумева комбиновање више књига за певницом. Зборник доприноси активнијем учешћу црквених хорова у богослужењима. Тако је конципиран да „сруши зид“ између хора и певнице, јер обухвата и записе једногласних напева и њихове вишегласне обраде. У књизи се налази и петнаестак нелитургијских духовних песама, на црквено-словенском, славјано-сербском или српском језику. Ту је и опис божићних обичаја, тачније приказања – Вертепа и Звезде, који су и „колевка” ових духовних - народних песама. Ова приказања Срби су вероватно преузели од Украјинаца у XVIII веку, а по речима др Данице Петровић, било би занимљиво упоредити их са раскошним Божићним свечаностима, о којима пише протојереј Ненад Барачки, а које су до половине XV века одржаване у византијском Цариграду. Клавирски аранжмани божићних песама из пера Исидора Бајића, написани пре читавих 100 година, као и нове дечије песме Јована Адамова, компоноване на божићне стихове српских песника Јована Јовановића Змаја, Драгана Лукића и других, додају овој књизи веселу новину и савремени печат. Приликом сакупљања музичког материјала, трагало се по многим нотним архивима; први пут је у један нотни зборник штампан у Србији уврштен и део нотног материјала који изводе српски хорови у Америци. Њега чине углавном различити аранжмани истих напева као и код Срба у Европи, уз неколико песама са којима се нисам сусрела раније на простору од Боке Которске до Сентандреје. Велику захвалност дугујем Дејану Попову из Темишвара, такође драгоценом сараднику и консултанту при изради ове књиге, који ми је указао на напеве и аранжмане специфичне за Србе у Румунији и за поднебље у коме се божићно предање и црквено појање ревносно и непрекидно негују. Раскошном изгледу књиге доприносе репродукције најлепших икона и фресака Рођења Христовог од Средњег века до XVIII столећа, са готово свих простора где су живели или живе Срби. Све културне институције од националног значаја (музеји, галерије, заводи) уступиле су своје драгоцене уметничке збирке за објављивање у овој књизи, на чему сам им неизмерно захвална . Читав подухват, од нотографије дела музичког материјала до графичког обликовања целе књиге, посвећено је и зналачки уобличио архитекта Урош Лалицки, коме припада велики део заслуга за свеукупан резултат - и садржај и изглед овог нотног издања. Велика благодарност припада и мом пријатељу, протојереју-ставрофору Јовану Петковићу, ректору Карловачке богословије, чији су драгоцени савети и често указивање на мање познате или заборављене текстове и нотне записе из прошлости знатно обогатили мој целокупни рад на духовној музици.

Тамара Адамов Петијевић
Електронска адреса Тамаре Петијивић, преко које се могу поручити нотни зборници је:

tamara.petijevic@gmail.com