Хорови међу фрескама

Војислав Илић

Диригент, композитор и педагог

Ове године навршава се петнаест година од смрти музичког и црквеног посленика, диригента, композитора и педагога - Војислава Илића. Војислав Илић рођен је 1911. године у селу Росомач, у подножју Старе Планине. Са родитељима се доселио у Пирот 1919. године када је пошао у основну школу. Прве контакте са музиком имао је у цркви Успенија пресвете Богородице у Пироту, где је као дечак певао за певницом. Љубав према духовној музици наводи га да упише Богословију у Сремским Карловцима. За време похађања Богословије од 1926-1932, донео је дефинитивну одлуку да свој живот посвети музици. У то време дошао је до пуног изражаја Илићев диригентски талент, тако да су професори препустили руковођење хора Богословије своме ученику. Наступи богословског хора добијали су похвалне критике у штампи. Дипломском концерту присуствовао је и патријарх Варнава, који је препоручио Илићу да настави музичко школовање.

Као стипендиста цркве, Илић 1932. одлази у Београд и бива ученик Музичке школе у класи професора Милоја Милојевића. У Београду он истовремено обавља дужност диригента хора студената Православног богословског факултета и помоћника Првог београдског певачког друштва. Хор Богословског факултета у време Илићевог дириговања постиже изванредне резултате и остварује запажене турнеје. Професор Милоје Милојевић поверава свом ученику, да са Хором Богословског факултета премијерно изведе његову Литургију у B-durу.
Велики успех постиже Илић на завршном концерту ученика Музичке школе 1936. на коме је извео своју композицију Херувимска песма за мешовити хор. Након похвалних критика изречених од највећих музичких ауторитета, Војислав Илић добија стипендију за одлазак у Берлин, ради наставка школовања на престижној Државној високој музичкој школи.
Срећна је околност да је за време Илићевих студија, у Високој музичкој школи у Берлину деловао млади, талентовани и сјајно школовани диригент, композитор и педагог Курт Томас (1904-1973), водећи немачки теоретичар хорског дириговања, а такође и велики диригент духовне музике. Захваљујући усклађеним интересовањима професора и студента дошло је до обострано корисне сарадње, чији је резултат био пун успех студија током којих је дефинитивно изграђена уметничка личност Војислава Илића. Као демонстратор-асистент професору Томасу, Илић је имао редовне музичке наступе са еминентним катедралним хором (тзв Домхор) у Берлину и повремену сарадњу са славним Томанерхором из Лајпцига, где је дугогодишњи кантор био сам Ј. С. Бах. Поред тога Војислав Илић је похађао наставу и код других врхунских немачких и европских музичких стручњака. Сви професори су, осим оцена, у завршној дипломи изразили многе похвале о успеху Илићевих студија и његовог дипломског концерта.
Дела која је током студија упознао, неколико деценија касније, премијерно је изводио у Београду, чиме је стекао трајне заслуге за развој наше музике. Током периода музичких студија у Берлину, Војислава Илића је компоновао своје капитално дело духовне музике – Осам литургија на свих осам гласова српског осмогласника.

Повратак у земљу поклапа се са почетком Другог светског у Југославији. Овај период био је за Војислава Илића препун трауматичним догађајима, обртима, опасностима али такође и уметничким радом у коме је он сазрео као као композитор, оперски диригент и музички педагог. Током све четири ратне године, Војислав Илић био је главни диригент Београдског певачког друштва. О пожртвованом обављању ове дужности говори чињеница да је дириговао литургију Ускрса 1944. године када су савезници читавог дана бомбардовали Београд усмртивши више хиљада људи.
Илић је током 1942. и 1944. године био ангажован као диригент Народног позоришта. Године 1942. компоновао је музику за комад са певањем Избирачица Косте Трифковића, којом је замењена претходна музика Даворина Јенка. У периоду од 1941. до 1943. године компоновао је своју оперу Зона Замфирова, чије је одломке извео у интерпретацији водећих оперских уметника. Током 1944. имао је изузетно плодну активност као први диригент Београдске опере. Са хором и оркестром Београдске опере имао је више концерата пригодног и добротворног карактера, а при томе је концертно извео делове својих Литургија. Дириговао је већи број опера и балета на сцени Народног позоришта. Самостално је припремио премијеру два балета: Фантастична симфонија на истоимено дело Х. Берлиоза и Чаробни дућан на музички колаж од неколико познијих Росинијевих комада, у аранжману О. Респигија. Представе које је остварио Илић спадају у врхунске домете Београдске опере. Иако се током читавог ратног периода бавио уметничким и педагошким радом, после ослобођења Београда, он бива ухапшен заједно са десетинама глумаца, певача и балетских играча од којих је четворица глумаца стрељано. У затвору је провео три месеца, а затим пуштен без оптужнице и суђења. После затвора, послат је на Сремски фронт, а по завршетку рата на служење војног рока. По одслужењу војног рока Илић добија премештај у Нови Сад, где почиње рад као професор теоријских предмета у средњој музичкој школи. Петогодишњи период Илићевог рада у Новом Саду био је изузетно успешан и плодан. Политичко руководство Новог Сада дало је Илићу одрешене руке и подршку у свим његовим активностима. Резултати које је Илић постигао су више него импресивни: већ крајем 1945. Илић формира симфонијски оркестар (Новосадска филхармонија) и започиње са серијом концерата. Током 1946/47. Војислав Илић је припремио и дириговао три оперетске представе. Након аудиције за вокалне солисте, инструменталисте и хористе, формирао је млади оперски ансамбл, с којим је у јесен 1947. извео премијеру Вердијеве Травијате, што је усвојено као дан стварања Новосадске опере. У прве две сезоне 1947/48 и 1948/49. Опера је извела шест премијера, у свакој сезони по три. Године 1948. после рентгенских политичких провера Илић бива постављен за директора Опере СНП. Као педагог подигао двојицу диригената Опере СНП – Имре Топлака и Еугена Гвоздановића. Кроз будуће деценије Нови Сад се са захвалношћу сећао Илићевих заслуга, доделивши му Октобарску награду Новог Сада.

Својом одлуком Илић 1950. прелази у Београд, иако у главном граду оптужбе за његов уметнички рад током рата, још увек нису биле заборављене. По доласку у Београд, Илић се запошљава као помоћник програма Радио Београда 2. Следеће 1951. бива примљен на Музичку Академију (касније Факултет музичке уметности), где остаје до свог пензионисања 1980. године. Илићев долазак на Академију, представљао је препород хорског певања, али не само на Академији него и у читавој Србији. Током двадесет узастопних година, од 1951. до 1971. године, хор је извео велики број монументалних музичких дела. Осим концерата у Београду, хор Академије је имао је гостовања по већим градовима бивше Југославије на којима су добијали похвалне критике од стране најауторитативнијих музичких стручњака. Илић је поред обимних обавеза на Академији где је предавао два предмета и водио студентски хор, развио обимну сарадњу са великим бројем других хорова у Београду и у унутрашњости. Рецимо, са хором Београдски Мадригалисти са којим је сарађивао само две године, Илић је имао веома успешно гостовање на музичком фестивалу у италијанском граду Перуђа. Интересантно је да је Илић на том фестивалу први пут после рата интегрално извео Мокрањчеву Литургију, после чега су уследила извођења у Београду. Војислав Илић активно је учествовао као предавач на семинарима и курсевима у организацији просветних институција Србије, а који су имали за циљ преквалификацију или иновацију и усавршавање наставника у музичким и основним школама. Поред теоријских предмета обрађивана је методика рада са хором, а што је било посебно значајно, демонстриране су вежбе вокалне хорске технике. Тиме су полазници курсева добијали заокружено знање, које им је омогућавало да у својим срединама успешно воде ученичке хорове и аматерска певачка друштва. Илићеви дипломирани студенти, касније истакнути диригенти, континуирано су одржавали везе са својим професором, чију су несебичну помоћ истицали као драгоцену. Војислав Илић је стекао непролазне заслуге оснивањем великог броја хорских фестивала, такмичења и смотри, широм Србије. На тим манифестацијама Илић је био селектор, члан или председних жирија. Ту се могу навести Мокрањчеви дани у Неготину, Смотра хорова у Новом Пазару, затим хорски фестивали у Нишу, Лесковцу, Зрењанину и многи други. Актуелна власт је Илићеву оданост цркви и православној духовној музици, сматрала као негативну. Десетак година православна духовна музика није се појављивала на програмима концерата. Залагањем Војислава Илића и захваљујући успесима његових концерата у извођењу Мокрањчеве музике са хором Музичке академије, православна музика је почев од 1956. постепено почела да се враћа на концертни подијум. Први интегрални снимак Мокрањчеве Литургије Илић је остварио са мешовитим хором Colegium musicum, који је касније као женски, са диригентoм Даринком Матић-Маровић наставиo Илићево дело и постигао велике успехе. Илић је дао значајан допринос популаризацији српске духовне музике, а пре свега Мокрањца на подручју западних делова бивше Југославије. На позив Владимира Крањчевића, диригента хора Иван Горан Ковачић из Загреба, Илић је у неколико наврата писао јектеније и возгласе за солисте попут Владимира Ружђака, Николаја Геду и Карла Маркуса. Рад Војислава Илића био је високо оцењиван од публике, студената, и од стручне јавности. То је резултирало у додељивању већег броја званичних признања и награда, од којих треба издвојити Седмојулску награду за животно дело и Вукову награду. Фестивал Хорови међу фрескама установио је награду најбољим извођачким ансамблима и диригентима, која носи назив Војислав Илић. Најлепши споменик великом хоровођи и интерпретатору српске духовне музике представља CD дечјег хора Колибри, за које је он прерадио Литургију Стевана Мокрањца. Војислав Илић нажалост није доживео издавање компакт диска, који је публикован 2002. године. Драгоцена вредност овог CD-а је додатак са тонским записом, у коме Војислав Илић пева делове Мокрањчевог Осмогласника. Илићево појање може се сматрати својеврсном школом интерпретације српског Осмогласника, која је најближа изворном Мокрањчевом стилу.

Војислав Илић умро је 21. априла 1999. године и сахрањен на Новом гробљу у Београду, у јеку бомбардовања Србије. Опело у капели служио је његова светост патријарх српски Павле са свештенством Саборне цркве, уз појање малог хора студената Богословског факултета. У свом говору патријарх је евоцирао сећање на своје пријатељство са Илићем, још из времена својих студија и споменуо да је био члан хора којим је дириговао Војислав Илић. Био је то један од оних скромних, смирених, и увек задовољних људи. Живео је тихо и садржајно. Тако се и преселио у вечност.[1]

Др Катарина Станковић Филолошко-уметнички факултет Универзитета у Крагујевцу
Д. Петровић, Упокојио се у Господу..., Каленић 3, Крагујевац,1999, 29.

Војислав Илић

Фотографија